Ових дана је много лакше,осјећамо да је болест посустала, губи снагу. Трудили смо се да у протеклим мјесецима живимо нормално по правилима које је ова пошаст наметнула. Одговоре на нека  актуелна питања потражили смо од нашег школског псхолога Радмиле Цвијановић, додуше овај пут помоћу имејла.

1. . Постоји ли могућност да Вас контактирају ученици и у вријеме пандемије? Да ли је до сада било таквих случајева?

Могућност контактирања школског  психолога путем вибер-група постоји и у вријеме пандемије. Сви разредници имају број телефона који могу дати ученицима уколико они то затраже. Сви ученици су још и прије пандемије добили мејл адресу на коју могу да шаљу питања или приједлоге.  У досадашњем периоду, ученици нису тражили директан контакт са психологом, али смо проблеме рјешавали са разредницима као посредницима.

2. Мислите ли да су ученици довољно информисани о вирусу и колико, према вашим сазнањима, озбиљно схватају ситуацију?

Ситуација која нам је дошла непланирана није омела наш васпитно-образовни рад, само нас  је преусмјерила на један нови пут који нуди нове начине али исти циљ. На том путу смо успјели. Пожртвовани и лојални свом професионалном позиву, наставници су осмислили начине како да уз поштовање физичког дистанцирања пренесу знања и вјештине, вреднују ученичке задатке, реализују додатне активности и задовоље све законске обавезе.

Озбиљна ситуација наметнула је брже али не никако исхитрено дјеловање.

Наш радни дан траје колико и дан, а започиње просљеђивањем наставних садржаја, прва смјена друга смјена. У прегршти имејлова, вибер-порука, сваки наставник мора тачно да евидентира ученика, провјери његове задатке, одмјерено и правовремено одговори на сва питања. Уз све ово треба истовремено водити рачуна о ученичким могућностима, његовом менталном здрављу, схватањима родитеља, захтјевима надлежних минстарстава и одлукама школе. Редовно нашу радну свакодневицу прекине нека ученичка шала, погрешно послана вибер-порука или још једно “сагоријевање” телефона.